vranchica

ako gresim, na moju dusu nek ide.

prolece jos ne mirise. sivilo svud, neko bi rekao da nije vreme. a ja na silu guram. iako nije, nek bude. zapravo, toliko zelim da mi zaleprsaju prokleti leptirici, da guram, na silu pletem misli i zelje. gotovo sasvim je zamrlo sve u mojim kostima, da zapravo i ne znam jesam li ziva ili je odjek mojih koraka samo odjek senke koja jos nije nestala sa asfalta.

pisem pisma. prilicno prazna, prilicno stura, ali pisem ih. posle milion godina pisem. jutrom otvaram oci kilometrima udaljena od beograda. jedna ruka poseze za laptopom, druga za kafom.

mmmm kakav ugodjaj. vilenjak, hiljadu kilometara dalek, kroji pocetak moga dana.

vreme je.

dobro mi jutro na nov nacin.